Istorijat filma

Film je omiljena zabava, ali i umetnost, ljudima širom sveta, a ova industrija neprekidno napreduje i raste. Film se naziva sedmom umetnošću, lepom umetnošću, a na listu lepih umetnosti dospeo je 1911. godine, kada ga je tamo smestio teoretičar filma, Rikoto Kanudo. Filmovi ostavljaju snažan utisak na gledaoce, podjednako kao druga umetnička dela, a zbog postojanja velikog broja raznovrsnih filmova (tačnije, velikog broja filmskih žanrova) na jednostavan način je zadobio primarno mesto među ljudima. Ipak, sve veći razvoj ove industrije dovodi do poboljšanja filmova, ali i stvaranja velikog broja nekvalitetnog materijala, zbog čega je nekada teško ili gotovo nemoguće pronaći balans i granice u (ne)kvalitetu.

Lepe umetnosti danas su:
1. Arhitektura
2. Ples
3. Vajarstvo
4. Muzika
5. Slikarstvo
6. Književnost
7. Film
8. Fotografija
9. Strip

Na ovu listu, film je pravedno dospeo. On se nalazi na preseku drugih umetnosti, a u sebe inkorporira delove istih tih umetnosti (muzike, fotografije, književnosti, a vrlo često arhitekture, slikarstva). Stara Grča donela nam je prvih šest umetnosti, dok je film relativno nova umetnost, koja traje malo više od jednog veka.

Znate li kakvi su bili počeci filmske industrije? I koji su bili prvi filmovi?

Film je umetnost u kojoj se, uz pomoć slika, stvara iluzija pokreta. Tomas Edison i Vilijam Dikson stvorili su 1891. godine napravu koju su nazvali kinetoskop. Ova sprava omogućavala je gledaocima da dožive iluziju pokretne slike, jer se filmska traka brzo menjala i time se iluzija pokreta stvarala. Ovaj izum sve više je dobijao na popularnosti, pa je su se kinetoskopi postavljali svuda, od lobija hotela do zabavnih parkova. Uz različite varijacije, ovaj izum počeli su da kopiraju mnogi u svetu, jer je nova forma zabave doživela veliki uspeh.

Dalji razvoj filmske industrije vezuje se za braću Lumijer, koji su 1895. godine izumeli filmski projektor, čija je funkcija bila dvojaka, radio je i kao kamera, i kao printer. Ovaj izum omogućavao je snimanje napolju, a braća su ga koristila kako bi snimali scene iz svakodnevnog, običnog života. Decembra iste godine, u podrumu Grand kafea u Parizu, braća prikazuju svoj film Radnici napuštaju fabriku Lumijer, koji je trajao manje od jednog minuta.

Smatra se da su prvi filmovi bili Konj u pokretu (1878), Raundhaj scena u dvorištu (1888) i Dolazak voza (1895). U prvom filmu korišćeno je nekoliko kamera i spajan je veći broj samostalnih slika u jednu celinu. Film je napravljen sa ciljem da se, iz naučnog ugla, odgovori na tada popularno pitanje: da li su sva četiri kopita ikada iznad tla u istom trenutku dok konj galopira. Video je dokazao da jesu, a time je stvorio i fotografiju pokreta.
Drugi film je kratki film u režiji Luja le Prinsa, traje samo dve sekunde, ali se tehnički smatra filmom. Prema Ginisovoj knjizi, to je najstariji film koji je sačuvan. Treći film trajao je 50 sekundi, a prikazuje voz kako ulazi u stanicu francuskog grada. Ovaj film je prikaz scene iz svakodnevnog života, a uz film ide i legenda, koja govori o strahu koji je publika doživela, te su gledaoci pobegli na kraj prostorije.

Prvi filmovi bili su kratki, kraći od nekoliko minuta i prikazivani su bilo gde gde bi postojao ekran i gde bi mogla da se zamrači soba. Film je imao i muziku, a i publika je aktivno učestvovala u toku projekcije. U prvim filmovima nije bilo dijaloga, a prvi dugometražni film u kom se koristio dijalog je Džez pevač (1927). Umetnost nemih filmova bila je jednostavna, praćena muzikom i uz naslove koji su služili kao naracija.
Osim ovih, bilo je još filmova koji su upamćeni kao neki od najuticajnijih tog vremena. Takav uticaj na filmove imao je i Melije, bivši mađioničar, koji je uveo trik-film i preobrazio bioskop u narativni medij, kakav je danas. Melije počinje da spaja kratke filmove u jedan, te tako dobija kompletnu priču. Njegov film Put na mesec (1902), rađen po romanu Žila Verna, imao je čak 30 scena.
Dobar primer poznatog filma je i dvanaestominutni film Velika pljačka voza (1903) Evana S. Portera. Ovaj film uobličio je realističnu naraciju, a ostao je upamćen i kao prvi film koji je zaradio dosta novca.
Do 1930, skoro svi filmovi imali su sinhronizovan zvuk, a neki su bili i u boji. Zvuk je osigurao dominantnu ulogu američke industrije i tako ze rzvilo zlatno doba Holivuda.Tridesetih i četrdesetih godina, bioskop je bio primarno mesto zabave, a ljudi su ga posećivali i do dva puta nedeljno.

Boja je dodata crno-belim filmovima prvo kroz ručno bojenje. Do 1906, principi odvajanja boje koristili su se kako bi se dobila takozvana prirodna boja.
U početku, bojenje je bilo skupo i nije bilo široko rasprostranjeno sve do 1932, kada se pojavio trobojni proces, korišćen za filmove Prohujalo sa vihorom i Čarobnjak iz Oza, oba iz 1938. i Pitanje života i smrti iz 1946.
Pred kraj 19.veka, a po porastu oduševljenja publike, filmadžije počinju da eksperimentišu sa filmskim mogućnostima, to više nije samo medij za dokumentaciju, a tehničke inovacije omogućavaju i specijalne efekte.
Filmovi kasnih 1960-ih godina obeležili su procvat mladih ljudi, kao i procvat kulture mladih. Sedamdesete na scenu uvode filmski školovane režisere, koji u njih unose novi nivo profesionalizma. Sada se pojavljuju kompjuterizovani specijalni efekti, koji su doprineli uspehu velikog broja filmova. Produkcija se menja, ulaže se u manji broj filmova, sa težnjom da im se obezbedi veći uspeh. Sa pojavom dvd snimača, većina domaćinstava je osamdesetih godina pratila filmove od kuće, čime se smanjio broj bioskopskih posetilaca. Devedesete godine donose uspeh blokbasterima sa specijalnim efektima i nezavisnim, niskobudžetnim filmovima. Rast ovih filmova nastavlja se sve do danas.

Izvori:
https://www.scienceandmediamuseum.org.uk/objects-and-stories/very-short-history-of-cinema
https://www.britannica.com/art/history-of-the-motion-picture/The-Soviet-Union